Sté nosi telefon sa sobom, zapravo ga je uglavio između uveta i ramena, i u toj pozi pokušava nešto da napiše na kompjuteru. Nikada nije umeo da se koncentriše na samo jedan zadatak.

“Halo, dobar dan, želeo bih da zakažem sto za pola 9, molim Vas” – čujem ga kako govori. – “Ah, zakazujete samo na pun sat, u 8 ili 10…ok, samo momenat” – okreće se prema meni i kaže: “Hoćeš u 8 ili 10 sati uveče?” Zatim izgovara rečenicu koristeći samo pokrete ustima ne ispuštajući pritom nikakav zvuk: “Zakazuju samo po s-m-en-a-m-a“

Moj izraz lica se sprema da kaže: “Šta zakazuju!?”, ali umesto toga brzo sročim: “Ne’m pojma, nek’ bude u osam”

”U osam…da, znamo da drugi gosti stižu u deset, naravno, znamo, hvala Vam, vidimo se sutra” – izgovori Stè i spusti slušalicu.
“Nisam baš razumela ko to dolazi u 10 sati i kakve to veze ima sa nama!?”– pitam ja.
”Draga, oni zakazuju u dve smene, ili u osam ili u deset”– odgovara on mirno.
”Ko? Kelneri, kuvari – ko?”– pitam ja.
”Restoran prima rezervacije po smenama, dođeš na vreme, počneš sa večerom u 8 i imaš obavezu da završiš sa jelom pre 10 sati, pošto tada stižu drugi gosti. Gde ti živiš!?”– odgovara on i dalje ne odvajajući pogled sa kompjutera. Bez imalo uzbudjenja. Stè je stopostotni „milaneze“.

Pa stvarno, gde to ja živim, pitam se ja. Ja sam inače navikla na restorane koji su otvoreni po čitav dan, možeš doći u bilo koje doba dana i noći da doručkuješ, ručaš ili večeraš, nije bitno – jednostavno dođeš da jedeš i ne objašnjavaš nikom po koji obrok tačno si došao, niti ti iko meri zalogaje na sat. Štaviše, možeš ostati koliko god ti je volja, bez ikakvog osećaja obaveze da sad moraš nešto opet da naručiš. Konobaru ne bi palo na pamet da te podseti da je vreme da ideš kući.

Zamislila sam goste milanskih restorana koji rade u dve smene kao na fabričkoj traci sa štopericom u ruci (falilo bi samo da se obuku za maraton): moraš da budeš gladan u određeno vreme, moraš da odlučiš na brzaka, moraš da zvaćeš na brzaka, moraš da progutaš na brzaka i moraš ustati isto tako brzo jer ti već drugi gosti dišu za vratom!

Kada sledeći put odlučite da večerate u jednom takvom restoranu preporučujem Vam da ponesete sa sobom mehanički sat, onaj koji koriste šahisti na takmičenjima. Znate na šta mislim? Evo kako će vam poslužiti: osoba koja prva završi sa jelom, dakle Vi ili osoba sa kojom ste došli na večeru, istog momenta aktivira sat. I zastavica će poceti da se polako podiže kada vam bude preostalo samo još 5 minuta vremena da bi se odjednom spustila kada vam vreme bude isteklo. To znači da ćete morati naglo da progutate ono sto jedete nadajući se da je u restoranu prisutan i lekar u slučaju da počnete da se gušite. I ako je vreme za narednu smenu gostiju već počelo moguće je da ćete se osećati kao Pepeljuga. Neko će se sigurno pretvoriti u bundevu. Koju nećete moći da jedete jer, vreme je isteklo!

PS Zamolila sam Stèa da nam otkaže rezervacije. Na kraju smo otišli da jedemo na miru u jedan etnički restoran gde je osoblje bilo spremno da nam napravi kamp da prespavamo za stolom da smo ih pitali.

Share: