Ovog leta sam prevarila Efisija. Otišao je na godišnji odmor na 15 neoprostivo dugih dana, i ja sam odabrala drugog. Zna se da je leto opasno i da se prosto na tren može izleteti iz šina. No koliko god da je imalo intrigantan, neodoljiv i uzbudljiv ukus kao i sve što je novo, moje bekstvo nije dugo trajalo. Prevladala je nostalgija ka poznatim mestima, uobičajenim mirisima i uobičajenim ukusima. Tako da sam ga, kada se vratio, mada teško se suzdržavajući da još u šest ujutru ne odletim do njega, pustila da pati. Čisto da ga malo kaznim za to što me je pustio da toliko dugo čekam gurnuvši me u zagrljaj drugog. Naime, da on nije bio taj koji je odlučio da mu je potrebna ova pauza, ja ga nikad ne bih prevarila, to je nadam se jasno.

Ipak, u 9.15h eto mene već tamo, sedim za svojim stolićem u uglu i pregledam novine, uživam u najboljem kapućinu na svetu. To je kapućino kakav samo Efisio ume da napravi.

Efisio je moj konobar, čisto da ne bude zabune.

caffe_efisio

PS. I sa sve brkovima od pene i tragovima kakaa na gornjoj usni, uz besne poglede i kroz stisnute zube, pitam ga tihim, kao nehajnim glasom, kakav mu je bio odmor kao da sam potpuno nezainteresovana i to ga pitam iz čiste kurtoazije. A kada on mene pita kako sam ja provela tih 15 dana dok je kafić bio zatvoren, kažem mu da sam pronašla jedno drugo dobro mesto. Jedno zapravo baš odlično mesto.  Tako da će možda sledeći put dvaput razmisliti pre nego što me gurne pravo kroz vrata tuđeg kafića, prisiljavajući me da ga prevarim.

Share: