Eli i ja smo isplanirale da pravimo večeru kod nje. Dogovor je bio da svaka kupi nešto od namirnica, pa ćemo zajedno da kuvamo. Znate one prelepe scene iz filma u kojima se dve žene smeju zajedno dok seckaju hranu ispijajući vino? E, baš na to mislim.

U poslednjem momentu Eli me zove i pita da li imamo vremena da skoknemo do supera (ovo je opet skroz milanska stvar, supermarket je samo “super”, šta će nam ono market, to se podrazumeva!) da kupimo malo kurkume, kinoe, sejtana, tempeha, bulgura i hladno ceđenog maslinovog ulja.

Eh!?

“Eli, hoćeš li, molim te, da mi ponoviš? Izgleda da ja još uvek živim u kamenom dobu” – kažem ja – “Znam šta je brašno pira, raž, čak i kurkuma i sejtan, ali za ovo ostalo moram da priznam da mi treba Vikipedija. Nemam pojma ni kako se neke od ovih reči pišu!“

„A pri tom“ – dodajem – „Morala bih da skoknem do supera na Marsu, misliš zaista da sve ove stvari imaju u običnoj radnji?!“

Eli je inače jedna od onih izuzetno salutističkih osoba, razume se u sve te stvari, zna tačno gde se kupuju, i takođe zna koje im je poreklo. Na kraju smo zaista dobro jele. I pričale smo o svim onim ljudima koji kupuju gomilu toga u radnjama zdrave hrane, pokušavajući da te ubede da i ti a-p-s-o-l-u-t-n-o moraš da isprobaš sve te silne zdrave đakonije, a kada ih pitaš da ti objasne šta su tempeh ili kinoa, na primer, njihov odgovor je: Paaaa…biljke!? Žitarice!? Soja!?

U Milanu su sada svi postali izuzetno svesni hrane koju jedu. Međutim još uvek vrlo mali broj ljudi zapravo zna šta je to što jedu.

Ali je apsolutno cool! I po milanskoj tradiciji to tako treba i da bude. Samo nek je cool, nije uopšte bitno šta je!

Iako moram da priznam da ovo ne izgleda samo fantastično, ovo JESTE fantastično!

Share: