Kada sam došla u Italiju otkrila sam da sam lepa. Mislim, ne baš da sam mislila da sam grob ali da ostavljam bez daha, bilo je to prijatno “italijansko” otkriće za mene. I svi su mi to pokazivali gde god da sam išla.

“Ciao lepojko!” – bila je to rečenica koja me je svuda pratila. U kafiću, na pijaci, kod frizera, na kiosku.

“Kako su ljubazni italijanski muškarci” – pomišljala bih “Zapravo i ne treba mnogo da bi se jednoj ženi udelio komplimenti. I oni znaju znanje! Ne kaže se džabe – Italians do it better!”

Ali onda sam primetila da to govore i žene ženama. I muškarci drugim muškarcima (naravno, ovde umesto lepojko ide lepotanu). A onda i onima koji baš i nisu lepi. Čak štaviše. Ali sigurno su lepi iznutra i italijani to umeju da vide.

Ali ne samo što sam otkrila da sam lepa već sam shvatila i da sam svima draga. Svi su mi govorili “Ciao draga!”. Bila je to rečenica koju bi mi naizmenično govorili uz “Ciao lepojko”. I pomišljala bih: “Kako su dragi ovde. Mila sam im bez obzira što me ne poznaju. Kada bi ceo svet bio ovakav, život bi bio bajka!”

Ali onda sam primetila da to govore i drugima. Žene ženama, žene muškarcima i vice versa. Muškarci muškarcima čak i kada se ne poznaju. Ili bar ne dovoljno. Ali dragi su jedni drugima u svakom slučaju, šta je tu loše?!

Eto kako sam otkrila da sam se preselila u zemlju bajki.

Gde su svi živeli zauvek lepi i dragi!

Share: