Sada već znam. Svaki put kada budem podigla slušalicu, sa druge strane osoba koja me zove, nije bitno o kojoj osobi se radi, će reći: “Smetam li ti?”

Na početku sam bila iznenađena ovim pitanjem. Nikada pre nisam čula da te to neko pita kada te zove telefonom. Ako me zoveš znači da ti je drago da me čuješ ili ti treba nešto, i ako ti odgovorim znači da želim da čujem šta imaš da mi kažeš. Pokušavala sam tako da objasnim:

“Ne ma zašto bi me uznemiravala?! Da me uznemiravaš u nečemu ne bih ti odgovorila!”

i tako dalje.

I nisam baš bila sigurna da bi osoba koja mi je telefonirala bila spremna da čuje: “Da, smetaš mi.” Ili je to postalo toliko automatsko pitanje da ga postavljaju bez razmišljanja. Nešto kao kada te pitaju “kako si?” a mi automatski odgovorimo: “Dobro, hvala”. Uvek. Mada ja preferiram to pitanje jer još uvek želim da verujem da onaj koji me je to pitao zaista želi da zna kako sam, te ja uvek odgovorim onako kako i jeste, čak i kad sam loše.

Ali pred tim “Smetam li ti?” sam kapitulirala. Ili skoro. Ja to nikada ne pitam po cenu da pomisle da sam nepristojna. Jer, po meni, ako sam zauzeta i taj poziv bi zaista mogao da me uznemiri na neki način ja jednostavno neću odgovoriti. Ali kada odgovorim znam da će prva rečenica biti upravo ta. I ja, kao automat kažem, bez da više bilo šta objašnjavam: Ma ne, zašto bi?

Ali to “Smetam li ti?” mi smeta. Smeta mi činjenica da živimo u svetu koji je toliko prezaposlen, u kome svi negde trče, u kome smo svi tako multitasking da na kraju ništa i ne radimo onako kako treba, do kraja, sa svom našom pažnjom i trudom. Odgovaramo na svaki poziv i ako već pričamo sa nekim koga ostavljamo da čeka da bi odgovorili na taj drugi poziv, iako možda ručamo ili smo na sastanku. I dok vodimo ljubav. Odgovaramo čak i ako nas taj poziv zaista uznemirava.

Da, to „Smetam li ti?“ mi smeta. Jer mi smeta kakvi smo postali.

Share: