Nisam se još navikla. Nakon skoro 12 godina života ovde, nisam se još navikla na ono „Kaži“ (ili „Reci“). Iako zapravo zavisi od konteksta jer ako prekinete nekoga u priči, spontano ćete reći „Izvini, reci…“ ili kad uđete u kafić pored onog „Uobičajeno?“ (koji volim jer mi pruža osećaj intime, pripadnost i doma), često vam kažu: „Recite“. I to je ok.

Ali nikako ne podnosim kada mi to kažu kada ih pozovem telefonom. Svaki put kad nekome telefoniram da bih ga čula ili da mu ispričam kako je prošao dan, nadam se da neću čuti to omraženo: „Reci“.

“Ćao Ale!”
“Ćao Sanja, reci”

…………………………

To „Kaži“ mi je oduvek zvučalo nekako kao da hoće da te skinu sa… (izvinite na neirečenom francezizmu). Nekako prezirno. Kao da smetam. Kao da kradem to tako neprocenjivo vreme osobi koju zovem. I u tom momentu se uvek blokiram i ne znam šta da kažem. Počinjem skoro da mucam i onda kažem nešto tipa: „Ne, pa ništa… onako, htela sam samo da čujem kako si, kako ide“. Skoro se pa izvinjavam što sam zvala, što sam ukrala te dragocene minute jednog haotičnog dana, prepunog stvari koje moraju da završe, tako tipično za milaneze.

Ovde nema mesta za bezbrižna ćaskanja, za normalan razgovor o emocijama, senzacijama, radostima i bolu. Nema mesta nikakvoj ljudskoj razmeni.
To „Reci“ je izraz koji podvlači da ako si zvao nekoga, onda imaš nešto da mu kažeš ili da pitaš nešto korisno, bitno.
Jednom rečiju, treba ti nešto.
Jer ovde nema mesta gubljenju vremena.

I ja se nikada neću navići na to.

Share: