Srela sam Michela-u tek što sam stigla u Italiju. Bila je sa nekim ljudima koje sam poznavala ali naš prvi susret face to face odigrao se u wc-u Gardaland-a (italijanski luna park). Nisam govorila italijanski te sam je upitala: “Do you speak english?” a ona mi je ledeno odgovorila “Ne” i otišla ostavivši me da tako stojim sama bez i da pokuša da mi na neki način pomogne. Moja frustracija je bila već ogromna (a pri tom mrzim mesta poput Gardaland-a) jer sam se osećala inferiorno i nemoćno: ona koja samo klima glavom i osmehuje se.

“Ah baš lepo… Odličan početak” – pomislila sam – “Kako su slatki ovi milanezi”.

“Sećas se koliko si bila antipatična?!” – pitam Michela-u tokom jedne od naših večeri naspram pučine koja se prostirala ispred nas. Pre nekoliko godina se preselila u Đenovu. Ona prasne u smeh tako tipičan za nju i kaže: „A vidi nas sada, najbolje drugarice! Možeš li to da zamisliš!?“ (Michelin momak mrzi tu njenu uzrečicu ali ona ne bi bila ona da je tako često ne upotrebljava). I dodaje: „Ko bi to ikada mogao da zamisli?!“ 

Baš tako.

Zovem se Sanja. Stigla sam u Italiju pre 11 godina. Oduvek sam gajila strast prema ovoj zemlji ali nikada nisam pomišljala da se ovde preselim. Bilo je to nešto neočekivano, iznenadno i prelepo što me je zauvek izmenilo i zbog čega ću zahvaljivati R. do kraja života. On je bio jedna vrsta Anđela čuvara i na neki način će to uvek i biti.

No na početku mi se Milano nije dopadao. Izgledao je tako neprijateljski. Prazan. Bez duše. Tako da sam i ja bila takva u odnosu na njega stalno se žaleći na nešto. Ali kako to često biva, kritikujemo nešto do čega nam je najviše stalo. Moje približavanje gradu je bilo kao neki dug put i zaljubila sam se u njega polako, naučila sam da ga upoznajem, da ga živim.  Ljuteći se na njega, lupajući mu vratima u lice, okrećući mu leđa i primajući isto tako treskom zatvorena vrata u facu. Ali sada više nismo samo povremeni ljubavnici. Prevazišli smo tu fazu. Sada ga mogu definitivno nazvati „mojim“.

Eto kako je to bilo. Više manje.

Share: