“Moraš obavezno da dođeš sutra!!!  – kaže mi gospođa Marisa, uvek izuzetno elegantna; po profesiji, kako mi je to u poverenju ispričao portir Antonio (a zna se da oni znaju sve o svakome), medicinska sestra.

Uzima me za ruku i ne pušta je dok se ne pozdravimo. Dopada mi se taj intimni gest kog se ne libe starije osobe kojima nije teško da prevaziđu granice tog nekog „ličnog prostora“. Na nekin način deluje tako zaštitnički.

“Gde da dođem?” – odgovaram.

“Kod Adele, svake godine organizujemo tu malu privatnu Božićnu feštu oko 16.3o”

“Imam neki sastanak ali ću pokušati da svratim nešto ranije” – obećavam.

Oko 16.00, sutradan, zvonim na vrata do mojih i otvara mi nasmejana gospođa Adele. Vodi me u dnevnu sobu u kojoj već sedi šest gospođa, lica koja sam već videla jer se s’vremena na vreme srećemo u dvorištu. Pomalo sam iznenađena ovim malim sastankom žena koje stanuju u mojoj zgradi i posmatram ih jednu po jednu dok su sve njihove oči uprte u mene. Najmlađa sam u grupi. I odmah nakon toga otkrivam da sve one znaju ko sam ja i da me čak neke od njih i slušaju na radiju.

Pošto žurim odbijam kafu, izvinjavam se jer ne mogu da se zadržim (fešta je zapravo počinjala u 15.30, gospođa Marisa se zbunila) i ostavljam mali poklon ispod božićnog drvceta.

U ponoć, prvi poklon koji otvaram je upravo onaj od gospođe Adele. Ona je umetnica, oslikava keramiku i spremila je poklončiće za sve, upakovavši ih u malu kesicu koju je sama ištrikala. Čitam čestitku i smešim se:

Srećan Božić od tvojih komšija sa leve strane.*

* Politička aluzija, u Italiji se sve deli na levicu i desnicu.

Share: