Vraćajući se sa radija vidim grupu stalnih klijenata kod Efisija. Primećuje me, i pokretom ruke me poziva da uđem:„Daj, evo jedan aperitiv za tebe, izgledaš umorno“.

Tu je i Luca koji pije svoj uobičajeni kratki espresso.

„Jesi spreman za polazak u zoru?“ – pitam ga.

„I više nego spreman. Ali videćeš da ću sutra, u poslednji momenat u totalnoj panici, kontrolisati sve po stoti put“.

Luca se seli u drugi grad ne bi li spremio novu pozorišnu predstavu i neće biti tu narednih šest meseci. Za njega to znači puno stvari: Novi angažman i ekonomsku sigurnost bar nekoliko meseci što je za umetnike, obzirom na vreme u kome živimo, velika stvar. Zatim novi stan iako privremen, nove komšije, udaljenost od dragih ljudi. Porodice. Gledam ga sa pomalo malinholije. Luca je lep muškarac, crna kosa i još crnje oči. Često nosi široke pantalone i teške džempere, fura taj pomalo grandž stil. I uvija sam svoje cigarete blizu šoljice sa kafom, koje onda izlazi da puši napolje, sedeći ispred kafića.

On je jedna od onih osoba koje rado pričaju sa starijim ljudima slušajući ih pažljivo, smejući se sa njima i čineći da se osećaju bitnima bar nekome. Istini za volju on je sa svima takav. Bojio je moja jutra pretvarajući Efisijev kafić u veliku pozornicu na koju je i te kako naviknut. Luca je odličan glumac, unutar i van pozorišta. Sećam se koliko sam se do suza smejala kada bi imitirao akcente sa juga, znao je odlično da skine kalabreze i sicilijance. Ili one sa Sardinije zadirkujući Efisija. Vaspitana i ljubazna osoba, i ne znam zašto ali u poslednje  vreme sam srećna kad sretnem takve ljude, kao da pripadaju vrsti koja polako izumire.

Vezujem se za ljude. I teško mi padaju rastanci. Navikavam se brzo na situacije i potrebna mi je ta sigurnost da bih se osećala dobro, zaštićeno i zbrinuto. Ljudi koje viđam svakog dana pa makar i na samo par minuta postaju te neke „referentne tačke“, kao neka vrsta skloništa, sigurna mesta.

Luca mi se smeši i ja ga grlim snažno, ljubi me u obraz (on je od onih ljudi koji to zaista i čine, ne ljube vazduh oko tvog lica) i govori: „Živi dobar život u ovih šest meseci da bi imali posle da pričamo šta nam se izdešavalo“

“I ti Luca” – odgovaram mu sa čvorom u grlu jer sam od onih ljudi koji se rasplaču za tren, i kada se rastajem sa nekim, pa makar to bilo i privremeno, pada mi zaista teško.

Otvaram vrata zgrade i gledam u svetla. Komšije su već okitile za Božić. Pomalo sam tužna i ramzmišljam o tome da narednih šest meseci Zgrada 54 neće više biti ista. Jer čak i kad se promeni jedna mala stvar čitava slika menja oblik. I mada sve izgleda isto, zapravi ništa više nije kao pre.

Srećan put Luca.

Share: