“Dobar daaaan!” – pozdravlja me Carmine koji stanuje do mene. Obučen je u tešku jaknu i sivu trenerku i već nekoliko dana popravlja i farba vrata i prozore.
“Kreiraš neko umetničko delo koje ćeš izložiti u Luvru?“ – zafrkavam ga. Poreklom je iz Kalabrije ali živi u Milanu već godinama. Ljudina je, potpuno bele kose.
Eee daa, treba mi puno vremena da krenem ali posle sam baš detaljan“ –  odgovara.
“Imam i ja neke stvari u stanu koje bi trebalo da se poprave!“– kažem mu smejući se.

U tom momentu izlazi Eva, stan odmah do lifta i gura bicikl koji drži u kući.
Hoćeš liftom?”
“Ne, idem peške” – odgovara i podiže bicikl, smešta ga pod desnu ruku i kreće da silazi.
Eva ima pogled koji prosto prodire u vas, ne smeši se često i izgleda kao da uvek ima jako mnogo posla. Mislim da je i ona novinar iako do sada još uvek nisam uspela da je pitam.

Zgrada 54 je jedna od tipičnih starinskih zgrada u Milanu, sa tom nekom vrstom zajedničke terase/trema na svakom spratu. Kada otvarim vrata preda mnom se otvara čitav jedan svet zaklonjen od očiju ostatka sveta koji prolazi ulicom. Tu je gospođa sa viklerima koja prostire veš a onda sva nacifrana pije kaficu kod Efisija, devojka sa drugog sprata koja suši kosu u bade mantilu a nakon toga se penje na ružičastu vespu sa vrtoglavo visokim štiklama. Baka u kućnom ogrtaču koja zaliva cveće da bi nešto kasnije pila kapućino ogrnuta u svoju skupocenu bundu. I pekar iz Egipta koji radi u piceriji u prizemlju i koji po ceo Božji dan priča telefonom sa rođacima (on je za razliku od ostalih uvek isti). Ovde se nalazi skriveni Milano. Intimni. Skoro pa stidljiv. Milano koji se skriva iza zidova zgrade, skoro se stidi da pokaže svoju ljudsku stranu, svoje viklere, nenašminkana lica, papuče u kojima se silazi ne bi li se bacilo đubre. I mačke koje se šetaju slobodno.

Podižem ruku da pozdravi Antonija, našeg portira, kada mi zvoni telefon.
“Kako se živi u tom sivom, vlažnom i tužnom gradu?“ – čujem Mikelu kako se smeje.
Ehhhh da, sada kada imaš kuću sa pogledom na Ligurijsko more praviš se važna! Samo da znaš da je ovde proleće, tako da možeš samo da mi zavidiš! To da u Milanu nikad nema sunca je nešto što je odavno prevaziđeno. Samo jedno od mnogih opštih mesta…“ 
“Hej strankinjo, od kada si ti to postala tako strasveni branilac Milana?!“

Otvaram kapiju i izlazim ne bih li se suočila sa ovim gradom van zidova dvorišta zgrade 54. Pod jakim novembarskim suncem koje je dokaz o još jednom razbijenom mitu: „Milano više nije siv“.

Share: