Sedele smo na podu i ćaskale dok je napolju padala kiša. Tom prilikom sam otkrila da je neko ko voli da priča priče. Zapravo sam to nekako oduvek znala. Nosila je farmerke, belu majicu, jedva je bila našminkana ali su joj usne izgledale kao jagoda koja samo čeka da bude pojedena. Skinula je štikle i sedela je tako bosa na podu prepričavajući sa strašću kakav je bio njen život pre i kakav je posle tj. sada. Jer ona je živela dva života i možda započinje svoj treći. Priča mnogo, stalno se smeši, a kada ne priča pijucka vino koje je njena strast: „Moje otkriće od kada sam se preselila u Italiju!“  – kaže.

I dopada mi se taj njen stil pričanja, to što izgovara dupla slova tamo gde ne treba, što ne stavlja članove tamo gde treba, i ja je rado ispravljam; ne vređa se.

„Hoćeš da vidiš kofer?!“ – pita me i ustaje bez da sačeka moj odgovor.

Kofer u pitanju je onaj sa kojim je došla u Italiju. Čuva ga kao da se radi o najvrednijoj stvari na svetu.
„Znaš koliko je bio težak kada sam sletela na Malpensu?!“ – viče iz druge sobe.
„Šta su ti rekli na check in-u?“ – pitam.
„Ništa. Rekla sam im da je unutra ceo moj život“ – odgovara i vadi iz kofera jednu crno belu fotografiju. „Ovo sam ja pre 11 godina, tek što sam stigla. Imam još uvek taj beli kaput“.

Gledamo zajedno fotografiju i posle izvesnog vremena podižem pogled ne bih li je posmatrala. Deluje nostalgično.

„Sve ok?“

Uzdiše ali se kao i uvek osmehuje, ustaje i izlazi na balkon… Pratim je i naslanja mi glavu na rame. Oduvek sam se divila toj njenoj spontanosti i prirodnosti u izražavanju osećanja. Ona je od onih ljudi koji te stalno ljube i grle.

„Znaš li da te volim?“ – kaže mi gledajući obasjani trg.
„I ja tebe volim strankinjo“

Michela

Share: