Moram vas upozoriti na nešto. U Milanu rizikujete kontinuirane sudare. I ne pričam o onima u kolima. Mislim na one na trotoaru. Ovde se ljudi zaustavljaju iznenada, imobilizuju se kao u onim scenama iz filmova u kojima ostaju zaleđeni u kadru. Ili kao da slede neku zamišljenu putanju koja ide u cik cak kao da su pijani i to ne basš malo. Glava je pognuta, pogled prikovan za zemlju a milanski trotoari nemaju ama baš ništa posebno zanimljivo (sem možda u Galeriji Vittorio Emanuele, na primer).

Dakle šta se dešava? Milanezi hodaju kuckajuci poruke na mobilnom. Pišu, čitaju, slušaju poruke. A ponekad ih i diktiraju i snimaju iako to najčešće rade kinezi. Od toga šta tačno rade zavisi i način na koji se ponašaju dok hodaju. Zaustavljaju se, usporavaju, sudaraju se sa vama, seku vam put, idu levo desno.

Ukoliko imate vozačku dozvolu B, nije dovoljno. Ah ne, morate imati jednu posebnu za kretanje milanskim trotoarima što je već samo po sebi jako naporno, u ovim slučajevima postaje zaista komplikovano.

PS. Ovaj tekst je napisan dok sam bila udobno uvaljena na kauč. Ukoliko ste pak čitali ovaj post dok ste hodali, autor nije odgovoran za bilo kakav incident. Sem za one romantične gde ste, nakon sudara sa drugim ljudskim bićem koje je baš poput vas, podigli pogled i prepoznali ljubav vašeg života. E u tom slučaju volela bih da budem informisana ako je moguće. Naime ja sam neizlečivi romantik.

Share: