Baš kako se to i očekuje od jedne strankinje u Milanu često odem na google i ukucam reč Milano. Čisto da mi ne bi nesto promaklo u gradu koji se nikad ne zaustavlja (A mislili ste da je to New York je l’da?). I tako sam naišla na jedan drugačiji Milano, potpuno različit od onog „uobičajenog“. Tzv. Naopački Milano.

Šta razlikuje Milano naopačke od onog „normalnog“? 

Milano je grad sa puno duša, a opet do pre nekoliko godina su ga prepričavali stalno na isti način tj. kao uspešan grad, modnu prestonicu, preozbiljno mesto. Ja sam počela da ga prepričavam na malo drugačiji način. Krenula sam u potragu za jednim Milanom  koji se ne shvata previše ozbiljno, sentimentalni Milano, ironičan, smešan i sve samo ne perfektan. I našla sam jedan mnogo više empatičan Milano. 

Kada se rodila ova ideja? 

Pre šest godina. Živela sam u Milanu već 15 godina i iako mi je bilo dobro, nekako nisam pronalazila pravu vezu sa gradom. Ovo je priča sa lepim krajem jer ne samo da sam uspela da je pronađem već sam otkrila jedan bolji grad od onog koji sam se nadala da ću naći. 

Šta je nedostajalo onom običnom Milanu pa si imala potrebu da kreiraš ovaj naopački? 

Tokom godina potreba da se Milano prepriča je postala potreba mnogih tako da mislim da nije bila samo moja želja to da ga predstavim i u nekom drugom svetlu. Na kraju su i sami milanezi počeli više da ga vole.   

Koja su to „naopačka dešavanja“? 

Jedno od primih „naopačkih dešavanja“ koje sam organizovala je bilo „Onalim se sreće sa blogerima Milana“. Nekoliko susreta u knjižari Open na koje sam pozvala blogere koje imaju drugačiji pogled na Milano od mog. Ono što sam oduvek htela da prikažem jeste da Milano ima puno duša i da je moguć dijalog između svih nas. Tako da sam pozvala  Il Milanese Imbruttito, I hate Milano, Squadrati i Noura Tafeche. Nakon toga sam organizovala Onalim Tombolu, jednu posebnu tombolu koja umesto brojeva ima tipična gradska mesta. Ja to organizujem svake godine jer se u Milanu te neke „tipične stvari“ menjaju svake godine. Ili na primer literarni konkurs koji se zove „Izgubljeni klavir“ koji se zasniva na stvarnom događaju. Pročitala sam da se u kancelariji za izgubljene stvari u Milanu zaista našao i jedan klavir te sam zatražila od stanovnika Milana da zamisle priču o tom klaviru. Za nedelju dana ih je stiglo jako mnogo, mnoge od njih su bile zaista lepe. Pobednička priča je pročitana tokom manifestacije Piano City. 

Ako ste se zapitali sa kim razgovaram, evo idejnog tvorca ovog projekta: Isabella Musacchia.

Ko su ljudi koji rade na ovom projektu? 

Na blogu najviše ja. Ponekad moja prijateljica Karmen napiše poneki recept, iako su recepti samo izgovor ne bi li ispričali priču o nekoj porodici ili prijateljstvu. Pre leta sam lansirala inicijativu „Prepričaj mi tvoj kvart“ i tražila sam od milaneza da ispričaju nešto o svojoj zoni. Sve pristigle priče sam objavila. Od pre godinu dana Onalim je i kulturno udruženje koje sam formirala zajedno sa Dario Castagnetti i SImone Abbottoni. 

Šta ste realizovali do sada što vam je donelo najviše satisfakcije? 

Nema samo jedne posebne stvari, možda činjenica da postojimo i dalje nakon pet godina, sa istim entuzijazmom koji smo imali na početku. 

Koji su vaši ciljevi  za 2017. godinu?

Poslednjih dana 2016. godine rođen je „Naopački Palermo“ na kome radi nas nekoliko baš iz Palerma (skoro svi žive tamo). Želimo da približimo grad čitaocima na jedan drugačiji način. Obraćamo se stanovnicima grada da bi ohrabrili promenu koja se već dešava, ali i svima onima koji ne žive u Palermu i koji nemaju baš najbolje mišljenje o gradu. Volela bih i da Milano i Palermo nađu neki novi, međusobni dijalog. Eto, to bih volela da se dogodi 2017. 

Share: