Uopšte ne ličim na Audrey Hepburn i moj muškarac je mnogo bolji frajer od Gregory Peck-a (da, da, čujem vas kako mrmljate “Ahaaa kako da neeee…!” ali ja sam mrtva ozbiljna, hoćete fotku?). Nemam čak ni vespu (e to je već nešto što bih rado volela da imam ali bi mi je ukrali momentalno, bar mi tako kažu milanezi). I čak ne živim ni u Rimu (ne pričam to zbog vespe već zbog legendarnog filma). Ali moj milanski odmor je u svakom slučaju vredan pomena. Tj. moj odmor u Milanu je bio i-z-v-a-n-r-e-d-a-n. I ako niste još shvatili, ja u Milanu ŽIVIM.

Milano u avgustu potpuno menja svoj izgled, napokon je slobodan da skine odelo (obavezni dress kod za kancelariju), koje mu daje taj ozbiljan, rigidan i uvek tako zauzet izgled, koji uvek nekuda trči iako uopšte nije apasionirani runner, onaj nervozni koji na pola sekunde zelenog svetla već kreće da svira sa licem koje liči na Regan iz filma Isterivač Đavola iza šoferšajbne, onaj koji te tera da barem četrdesetak minuta (ukoliko imaš sreće) tražiš parking, onaj u kome su aperitivi posle posla skoro pa obavezni iako ti je toliko dosadno da bi radije bio i na popodnevnoj molitvi nego tu gde jesi. Milano koji podrazumeva kolektivne ručkove na pauzi sa kolegama koje bi tako rado svi izbegli izvlačeći iz rukava listu izvinjenja zbog čega baš danas ne mogu jesti sa njima. Onaj koji drži distancu, koji se oblači na svojestveni “milanski način” i koji obožava reč “privacy”, te koji svako pitanje smatra suvišnim etiketirajući te kao napadnu osobu, onaj koji ne oprašta kašnjenje i kome vrlo često nedostaje empatije.

U avgustu je taj Milano na odmoru (fjuuuu!), oblači se u bermude i japanke i ja ga biram za MOJ odmor. Moguće je da taj isti Milano ima potrebu da se odmori od samog sebe. Tako da postaje grad u kome je moguće živeti, sa dovoljnom količinom (ne preteranom) ljudi, relaksiran. Normalan. Postaje ceo svet u jednom gradu.

Pomerajući zavesu od plastike koja je isečena na debele linije ne bih li ušla u jednu tipičnu prodavnicu u ulici Paolo Sarpi, ja sam momentalno u Hong Kongu (mogla sam da kažem i u Pekingu ali Hong Kong je moj omiljeni grad). Zvuci, jezik, mirisi, bicikle, sve one čudne kineske stvari za klopu koje me mame da ih kompulsivno sve pokupujem. I sve to sporošću dostojnom puža. Kako i treba da bude na odmoru.

U supermerkatu koji je skoro ceo moj, zaustavljam se ispred polica koje prodaju svakojake divote iz svih delova sveta i momentalno sam u Rumuniji, Meksiku, Bliskom istoku. Jedem falafel kod egipćana ispod zgrade, relaksiram se sređujući nokte kod kineza preko puta, smejem se sa momkom iz neke arapske zemlje koji drži hemijsko čišćenje. I dok sporo, što sporije mogu doručkujem bez da se laktam sa onima u odelima, prilazi mi jedan od onih uličnih prodavaca sa ogromnom torbom nudeći mi tri para čarapa po ceni od dve i ja sam momentalno na plaži u Santo Domingu. Fali mu samo slamnati šešir i isečeni kokos (ali možemo se snaći za to).

Uzimam bicikl i bez straha da će me pregaziti tzv. “Milano bene” (bogati Milano za one kojima nije najjasniji izraz) koji pokazuje svoju raskoš vozeći preskupa kola 200 na sat, idem na izlet u Park Sempione kao da sam u Central Parku. Sunčam se, čitam knjigu kao da imam svo vreme ovog sveta a ne samo ono koje mi pruža deset stanica tramvaja dok ne stignem do kancelarije, odmaram se sa mojim psom. Uživam u vremenu, u činjenici da sam kosmopolita u Milanu koji je drugačiji od onog u nedelji mode i dizajna. Uživam u vremenu Milana koji je na odmoru. I ja sa njim. Bez da ga napustim. *

*Za vreme odmora italijani često napuštaju svoje ljubimce ostavljajući ih vezane na autoputevima te s’tim u vezi postoje velike kampanje za senzibilizaciju građana da to ne rade.

Share: