U momentu kada mi neko kaže: „Ah, zaboravih, moraš da skineš cipele u mojoj kući“, na sekund osetim nešto nalik  na… (hmmm… čekajte, tražim tačnu reč) – Teror? Anksiju? Nervozu? Iritaciju?

Da, možda je prava reč iritacija.

Kao što osoba koja mi traži (ljubazno mi naređuje) da skinem cipele u njegovoj kući ima svo pravo ovog sveta da traži tako nešto, i ja imam pravo da osećam izvesnu iritaciju.

I nemaju sa tim nikakve veze probušene čarape, eventualni čudan miris stopala ili neuredni nokti. Ništa od svega toga (hvala kineskim devojkama iz Nail & co). Jednostavno je to gest koji čini da se ne osećam prijatno. Kao što  mi se ne sviđa da vidim cipele ispred vrata. Ili da zamislim žurku u stanu u kojoj su svi bosi ili u čarapama. Ako več pričamo o higijeni, kako stoje stvari sa psima ili kolicima za bebe i njihovim točkovima?

Retko je, da ne kažem nemoguće, da su moje cipele toliko blatnjave kao u engleskog seljaka (ne znam zašto mi je baš pao na pamet engleski seljak). I ne, zaista ne želim da nosim vaše crocs ili bilo šta slično. Zaista ne.

Rešenja?

Da li mogu da potopim đon cipela u neko sredstvo za dezinfekciju? Ili možda imate one najlon papuče što se nose u operacionoj sali? (bolje i one nego da skidam cipele). Možda postoji klub tipa: Oni koji kažu NE skidanju cipela pred vratima ili Ne skidanju cipela u kući drugih ljudi. Ukoliko postoji, javite mi da se odmah učlanim.

Ne, nisam se setila ali me ti i tvoj „zabavni“ otirač podsećate na to

Ovako se uopšte ne osećam „Welcome“

Ja sam više nešto u ovom stilu

Share: