Oduvek sam bila ljubitelj „ostajanja kod kuće“. Ne da ne volim da budem sa ljudima, naprotiv. Ali samo kad bi neko mogao da me teletransportuje na mesto gde bih trebalo da se vidim sa prijateljima, put do tamo me izluđuje. Pa onda sva ona planiranja „Hajde da se vidimo, jedva čekam! Ali ažuriraćemo se naredne nedelje, ok?“ (a to „ažuriranje“ se na kraju nikad ne desi).  Milanezi se neće videti sa tobom ako to nisu isplanirali u agendi nedeljama unapred. Ne postoji ono „Skokni do mene!“. Čak šta više, za njih je to ravno horor filmu! I često se dogovore za viđanje a onda ga otkažu u poslednji momenat jer moraju da rade nešto drugo ili vide nekog drugog. Znači ja sam tako malo važna?! (Nisu zli, samo što zaista moraju da se vide sa nekim ili da urade nešto što je za njih zaista važnije, jednostavnu su iskreni!).

Moja omiljena pozicija

To moje „Obožavanje kauča“ ili „Biti kućna maca“ je nešto tipično za mene od kada sam bila mala. Nikad nisam volela diskoteke, zabave, klubove. Ja sam tip: „Kuća i knjiga“ Ili film. Ili mašina za kucanje (sada već Mac) na kojoj mogu satima da pišem. Volim da budem u kući. Volim intimnost mog milanskog stana. Moj mini balkon. Volim da pozivam prijatelje. I volim da idem kod njih kući. I izgleda da sam totalno u trendu jer kažu da je „Biti kući the new going out“. A biti trendi danas je važno, zar ne?! (Molim da se primeti nota ironije).

Share: